EMA POW
Bacim se na svoj krevet i samo počnem da razmišljam o tome kada će se više ovaj dan završiti. I dalje nosim haljinu koju mi je kupio, a sada ću je iscepati i skinuti jer mi je muka više ovih otimanja na dvadeset četiri sata. Ako baš želi da me preotme od svakoga, nek to traje zauvek.
Stavim jastuk preko lica, te u tom trenutku moja luda drugarica uđe unutra.
"Gde si ti?!"
"Na Mars. Još uvek letim."
"Ne šali se sa mnom!"
"Ostala bih i duže da se nije sve ovo desilo."
"Ema, odgovori mi!"
Podignem se i pogledam je u oči.
"Bila sam sa Kristijanom. Ne bismo se vratili ranije da se nije zapalio njegov kafić."
"Kafić mu se zapalio?"
"Da."
Kažem smoreno, te se bacim ponovo na krevet.
"Da li se zna ko je krivac?"
"Ja znam, a policajci ne."
Podigla je obrve.
"Danica."
"Pretpostavila sam."
"Zašto onda pitaš?"
Udarim se nekoliko puta jastukom u glavu, te uzdahnem.
"A Kristijan?"
"Kristijan je otišao do kafića. Ostavio me u centru Beograda, pa sam morala pešaka do stana sva raščupana i bosa."
"Da li je dobro?"
"Nije se osećao baš najbolje."
"Zašto onda nisi tu za njega?"
Pogledala sam je, te je podigla obe obrve ponovo, a onda je sama sebi dala odgovor i počela da klima glavom.
"Nemaš hrabrost."
"Imam je!"
"Ne, nemaš jer da je imaš ti bi bila sa njim sada!"
Uzdahnula sam duboko i ljutito je pogledala.
"Marija, imam puno problema oko sebe i sama znam da bi trebalo da budem tu za njega, ali ti ne znaš kakav problem moram da rešim."
"Kakav?"
"Darko ne zna ništa o ovome."
KRISTIJAN POW
Besno izađem iz svog auta i uđem u bolnicu u kojoj sam smetio Danicu da se leči, ali vidim da ne pomaže, pa ću je zato ubiti sada. Prilazim ženi i pitam je za sobu Danice Mitrović, te mi ona kaže broj, pođem, ali posle nekoliko sekundi i ona pođe za mnom govoreći mi kako ne bi trebalo da ulazim zato što se Danica odmara. Ne poslušam je, već pronađem sobu, uđem, te zaključam vrata, a ova žena nek zove i obezbeđenje i policiju, ali ja ne idem dok je ne ubijem. Ugledam je kako leži na krevetu i čita neki časopis, a onda i ona mene ugleda, te ostavi časopis i uspravi se još više da bi me lepo pogledala.
"Kakvo iznenađenje."
"Daću ja tebi iznenađenje!"
"Zar ovo nije ono što si hteo? Ja u bolnici, mrtva, možda i živa, ti sa Emom, tvojom jedinoj ljubavi, a ona ni sama ne zna sa koliko njih istih takvih si bio i isto ih voleo kao što i nju sada voliš!"
"Začepi!"
Povisim ton na nju i dođe mi da joj opalim nekoliko šamara.
"Šta je bilo? Ne smeš da mi opališ šamar samo zato što nosim tvoje dete u sebi?"
"To dete nije moje."
"Ko to kaže?"
Uzdahnem, te stisnem pesnice.
"Zašto si mi zapalila kafić?"
"Zato što mi se može."
"Znaš da nisi zaslužila da živiš?"
"Da vidimo. Ema je moja sestra što ispada da si ti njen zet. Ema ispada da je moja snajka jer je ona sa mojim bratom koji će je, verovao ili ne, zaprositi na svom rođendanu. Vidiš li kako je Emin i moj život komplikovan? Nemaš ti pojma."
"Ne, ne, veštice, ti i tvoj brat ćete nestati iz njenog i mog života, da li ti je jasno?"
Prekrstila je ruke.
"A kada?"
"Prvom prilikom."
Kažem, te se okrenem i pođem.
"Voliš je?"
Sarkastično se nasmejem zbog ovog pitanja, te sa istim osmehom okrenem glavu prema njoj.
"Najviše na svetu."
"Da li ti znaš da svaki plan koji budete smislili da vam neće uspeti?"
"To ćemo još da vidimo."
EMA POW
Iz kese koju je svraka poslala Kristijanu izvadim one dve velike umotane slike. Odmotam jednu, te izaberem onu najlepšu gde se držimo za ruke, a ja sam zbog jakog vetra stavila drugu ruku na glavu koja je bila prekrivena kapuljačom zato što sam u tom trenutku nosila njegov duks. Nešto mi padne na pamet, te uzmem providnu lepljivu traku, uzmem sliku i odem do moje spavaće sobe. Popnem se na krevet, te nekako zalepim sliku iznad mog kreveta da bih mogla da je pogledam svakog jutra kada se probudim i da to bude jedini razlog koji može da mi namami osmeh na licu. Spustim se dole, te uzmem telefon u ruke i osetim zabrinutost.
Gde li je sad? Ne javlja se na telefon ceo dan. Brinem se.
TRI DANA KASNIJE
Slušam već pola sata svog dečka kako naređuje konobarima šta da urade da bi bilo sve onako kako je on zamislio.
Rećiću mu sve večeras. Upropastiću mu veče, ali nek ide život, ne žurim se. Osobu koju očekujem da se pojavi večeras nema već tri dana. Ne javlja se na telefon i ne odgovara na poruke.
Ne znam da li doći večeras. Gosti uveliko pristižu, Darko me tera da se pozdravljam sa samo njegovim specijalni gostima. Pozvao je i moje roditelje zato što se upoznao sa njima na svrakinom rođendanu i primetio da je ona baš bliska sa njim. Srećom, kada smo saznale istinu, on nije bio tu.
Pozdravim se sa nekim njegovim prijateljima koji me gledaju zavodljivo, ali zanemarim to jer mislim da bi trebalo da znaju koga ja trenutno čekam.
Danica ulazi u restoran, nabacila je osmeh i onda ga sklonila čim je shvatila da zapravo nema nijednog novinara na vidiku.
"Kakvo je ovo slavlje bez novinara?"
Zagrlila je čvrsto svog brata i čestitala mu, a pitanje je sada da li će prići i zagrliti svoju sestru? Odvojila se od njega i pogledala me, a onda prišla i zagrlila, a ja ponovo poželim nož u svojim rukama.
"Nije došao?"
"Moj dečko je pored mene, Danice, a tvoj nije došao."
Odvojimo se jedna od druge, te namignem i ona klimne glavom.
"Impresionirana sam."
Uzdahnem i smori me sve ovo, a onda ugledam mamu i tatu kako ulaze u salu. Unervozim se, te zahvalim Bogu što me još uvek nisu videli.
"Darko, idem do svog mesta. Ne mogu više."
Klimnuo je glavom, te uhvatim jedan deo haljine da bih mogla lakše da hodam zato što je dugačka. Mama i tata me i dalje ne primete, te se okrenem kada već samoj sebi pomeram stolicu da bih sela i onda ugledam njega. Pozdravlja se sa Darkom, mama ga primeti i na trenutak se sva zbuni kada ugleda mene i njega koji ide u mom pravcu.
"Gde si bio?"
"To nije tvoja briga."
Kaže, te samo prođe pored mene kao da ne postojim.
Zašto se ponaša tako hladno prema meni? Zašto se ponaša isto kao onog dana kada sam ga upoznala? Ako nisi moja briga, da li sam ja tvoja i dalje, Kristijane?
Ustanem sa stolice, te krenem prema mami i tati ne osvrćući se na Kristijana koji prati svaki moj pokret iako je svestan toga šta mi je malopre rekao. Sednem na slobodnu stolicu pored tate, te mi se on nasmeši i stavi ruku preko moje.
"Zašto ne plešeš sa svojim budućim verenikom?"
"Udaćeš me za Darka, mama? Ne želim da se udam za njega!"
"I dalje imaš osećanja prema ovom što te je strpao u zatvor?"
"Mama, on nije kriv! Koliko puta da ti kažem to? Danica me je strpala u zatvor!"
"Ćuti!"
Kanula mi je suza, ali sam je brzo obrisala jer nisam želela da mi samo jedna suza pokvari šminku.
"Udaćeš se za njega. Mislim, radi šta hoćeš zato što je tvoj život i ti možeš da radiš šta god poželiš, pa čak i da se snimaš kako vodiš ljubav."
Padne mi mrak na oči kada se setim kamere i mog razmišljanja kako bi mama mogla da dobije nekim načinom taj snimak.
"Ja imam samo dve ćerke."
"Mama, pusti me da ti objasnim."
"Danicu i Saru."
Nije me slušala, već pričala je neistinu ili da najbolje kažem, njenu želju da napokon izgovori ovo, a meni su odjednom nestale suze. Vratila sam se za svoj sto, plakalo mi se ponovo, ali nisam htela, pa sam se pogledala u ogledalce ne bih li videla da li sam razmazala šminku svojim prokletim suzama.
SARA POW
Uđem u salu gde Darko slavi rođendan, on uveliko seče tortu, a mama, čak ni tata me ne primete. Pokažem glavom prema toaletu osobi sa kojom trebam da razgovaram dok u ruci držim istinu. Stanem ispred vrata toaleta, te se on za sekundu stvori ispred mene.
"Zašto ti je toliko dugo trebalo?"
"Prvo, telefon sa kojeg sam skidala snimak je bio prazan jer nije punjen četiri godine. Drugo, skidanje ovog dugačkog snimka je trajalo dugo, a onda dok sam se spremila i dok sam našla ovu kovertu za cd i dok sam pronašla taksi, isto je sve to trajalo kao večnost. Kasnim pet sati! Budi zahvalan Bogu što me ne plaćaš, Miloševiću!"
Uzeo mi je cd iz ruku.
"Ni hvala nećeš da mi kažeš? Ovo radim zbog svoje sestre, Kristijane. Mama ju je potpuno odbacila. Želim da uverim mamu, a da Ema kasnije bude srećna."
"Biće srećna, obećavam ti."
Drago mi je što mi barem ona veruje kada kažem koliko mi je stalo do Eme. Konobari su služili tortu dok sam ja pogledom tražio Danicu i Darka. Priđem im, te postavim ruku oko Daničinog struka.
"Danica i ja imamo jedan poklon za vas."
Danica me je pogledala zbunjeno.
"Ššš, znam da nisi znala za to, ali ponašaj se kao da si deo plana."
Došapnem joj, te stisnem oko struka što je, naravno, zaboli.
"Pa šta to može da bude?"
"Ovo."
Podignem cd da bi se oboje uverili šta imam u rukama.
"Poklon kao slike iz detinjstva."
Osmehnuo se i klimnuo glavom.
"Hvala vam."
"Nema na čemu."
Odgovorim za sebe i za Danicu, te sklonim ruku sa njenog struka i zahvalim Bogu što sam toliki genije.
Iznad ulaza se nalazio veliki beo zid na kome ću pustiti poklon za Darka, a i za Danicu. Dodam jednom čoveku da ubaci cd u lap top, te se okrenem prema ovim divnim ljudima koji će pomno pratiti snimak.
"Ovo što ćete videti je poklon od moje devojke i mene i nadam se da ćete uživati."
Kažem, te se udaljim malo i odlučim da posmatram izdaleka i to tačno iza Eminog stola, ali ona ustane i priđe Darku.
EMA POW
"Darko, možemo li da razgovaramo?"
"Da, naravno."
"Ovaj, u vezi prosidbe i to."
"Ti već znaš?"
"Glasine su svuda."
Osmehnuo se, te me uhvatio oko struka i okrenuo prema zidu na kojem ćemo videti Kristijanov poklon.
"Moram nešto da ti kažem."
"Može li kasnije?"
"Hitno je."
Okrenuo se prema meni i zbunjeno me pogledao.
"Želim da ti kažem razlog zašto ne bi trebalo da me zaprosiš."
"Molim?"
Snimak je uveliko počeo, te smo svi okrenuli glavu prema zidu kada se začuo Daničin i moj glas.
"Gasite ovo!"
Povikao je Darko, ali ga nisu slušali, već su želeli da snimak dođe do kraja i tu je onaj kraj kada policija uđe u moj nekadašnji stan, a telefon mi padne na pod i tu sve postane crno.
"Rekao sam da ugasite to!"
Ugasili su ga, pa me je pogledao dok je goreo od ljutnje.
"Kako to misliš ne bi trebalo da te zaprosim?"
"Darko, Danica i ja smo rođene sestre."
"Da li je ovo tvoj poklon? Veruj mi, iznenadila si me."
"Počupaću te za kosu!"
Danica mi prilazi, ali policajci je zaustave.
"Pustite me!"
Isti onaj inspektor kog sam gledala četiri godine se pojavio ispred mene.
"Ispostavilo se da nisi kriva."
"Tako nekako."
"Zašto nam nisi pokazala?"
"Prekasno je bilo. Već sam poželela da budem u zatvoru."
Klimnuo je glavom.
"Vodite je u stanicu, pa ćemo videti kasnije šta ćemo sa njom."
Naredio je policajcima.
"Inspektore?"
"Molim?"
"Nemojte da je stavljate u istu ćeliju gde sam ja bila. Danica ne zaslužuje da bude sa onim ženama."
Osmehnuo se i klimnuo glavom.
"Pa nemojte, ja sam trudna!"
Izašli su, a ona je vikala na sav glas i govorila celom svetu da je trudna.
Vratim pogled na Darka, a onda osetim Kristijana iza sebe.
"Brat i sestra svakako, Darko, ali muž i žena nikako."
"Voliš njega, zar ne?"
"Ne radi se sve o njemu, Darko."
Ljudi su se okupili oko nas da bi pomno slušali naš razgovor.
"Moji roditelji su i tvoji roditelji sada."
Okrenuo je glavu prema njima.
"Ne mogu da budem sa tobom. Žao mi je."
Pođem da ga zagrlim, ali se samo okrenem i pođem prema izlazu.
"Nećete mene saslušati, gospođo Milošević?"
Okrenem se zbunjeno, te mu priđem za nekoliko koraka.
"Ja se i dalje prezivam Mitrović."
"Ne, ako se ja pitam."
Izvadio iz džepa crvenu kutijicu i kleknuo.
"Znam da sam bio najgori šef na svetu, ali ako nije tačno da sam ti bio najveća ljubav do sada, ja ću vikati na sav glas i govoriti ovim ljudima da te volim."
"Nije tačno."
Namerno kažem samo da vidim da li bi to stvarno uradio.
"U redu onda."
Pokušao je da ustane, ali sam se nasmejala i uhvatila ga za ramena ne bih li ga ostavila tu gde jeste.
"I možda si jako dobro čuvala tajne od mene, ali jednu nisi mogla da zadržiš u sebi."
"To da te volim?"
"Baš tu."
Nasmešila sam se.
"Pa, gospođice Mitrović, hoćete li se udati za mene i učiniti me najsrećnijim čovekom na svetu?"
Nasmešim se još milion puta, te podignem pogled i pogledam u tatu koji me sa osmehom na licu gleda dok mama lomi prste.
"Reci da!"
I tu je i Sara koja viče i tapše u isto vreme.
"Čak me i tvoja sestra voli."
"Želim, gospodine Miloševiću, ali pod jednim uslovom.'
"Kojim?"
"Da me učiniš najsrećnijom ženom na svetu."
Osmehnuo se.
"Obećavam."
Nasmešili smo se u isto vreme, te mi je stavio prsten i primetila sam da nije onaj koji sam ukrala.
"Činiš me već srećnom, Kristijane Miloševiću."
Šapnem kada mi već bude dovoljno blizu, dovoljno blizu da spoji svoje usne sa mojima.
"I ti mene, Ema Milošević."
Nasmešim se, te spojimo usne.
Aplaudirali su, a pitam se da li je i mama to uradila. U poslednje vreme nije srećna kada nešto uradim ili odlučim i smeta mi to jer mi je majka i trebalo bi da je volim, zar ne?
Odvojila sam svoje usne od njegovih i isprepletala naše prste.
"Priznaj, da te je on zaprosio, poželela bi da sam ja taj koji kleči."
"Istina je."
Osmehnuo se.
"Idemo negde?"
"Negde daleko."
