EMA POW
Otvorim oči i osećam se kao da sam izašla iz mrtvih. Jedva ih otvorim, te pogledam u aparate koji su priključeni za mene. Stavim ruku na stomak, a onda u tom trenutku uđe doktor sa osmehom na licu.
"Dobrodošli nazad."
"Gde sam bila?"
"Spavali ste mesec dana."
"Molim?"
"Da li se sećate svega?"
"Ne sećam se kako sam dospela ovde."
Klimnuo je glavom.
"Izbodeni ste nožem u stomak."
Podignem obrve.
"Ako budete dobro danas, vraćate se nazad u zatvor. Žao mi je što ne možete svojoj kući, ali policajac koji drži sve na oku je stajao tu mesec dana. Nisu bile dozvoljene posete jer je tako naredio inspektor."
Sarkastično se nasmejem.
"Inspektor."
Doktor mi okrene leđa i počne da gleda u neka dokumenta, te se ja uhvatim za stomak i stisnem ga.
"A beba?"
"Beba?
Osmehne se.
"Koja beba?"
"Zar ja nisam trudna?"
Zbunio se, te ostavio dokumenta.
"Gospođice Ema, da ste bili trudni, rekao bih Vam odmah, ali znate da bi ta vest bila tužna."
"Rekla sam to zato što sam ispovraćala svu hranu koju sam imala u sebi i htela sam htela da se onesvestim."
"To je verovatno od loše hrane ili ništa niste jeli. Ako želite, zamoliću policajaca da pusti nekog od vašeg najbližeg."
Klimnula sam glavom.
"Pozvaću Kristijana Miloševića."
Kaže, te stavi ruku na bravu ne bi li otvorio vrata i izašao.
"Ne, ne njega!"
"Vašu sestru onda."
"Sara je ovde?"
"Mislio sam na Danicu Mitrović."
"Ona mi nije sestra! Samo pozovi Kristijana!"
Uhvatim se za glavu, te udarim rukom o krevet i zaboli me stomak. Pet minuta već gledam u Kristijanov auto koji je parkirao pre onoliko koliko gledam u njega, a sad čekam da dođe i pokuca na vrata.
"Hej."
Progutam knedlu kada ugledam to predivno lice.
"Ema?"
"Neće biti problem da te zagrlim?"
Upitam dok pokušavam da ne prolijem suze.
"Naravno da možeš!"
Sklonim se sa prozora, te ispružim ruke prema njemu, priđem mu i zagrlim ga najjače što mogu.
"Nedostaješ mi."
Sklonim glavu sa njegovog ramena, te ga pogledam u oči i ubrzo spojim svoje usne sa njegovim.
"Ovo mi je nedostajalo."
Kažem pre nego što ga još jedno deset puta poljubim. Odvojim se od njega, te prekrstim ruke i vratim se gledanju kroz prozor.
"Kako si?"
"Upravo sam saznala da mi je Danica lažna sestra."
"Samo je htela da bude uz mene."
Sakrkastično se nasmejem.
"Htela je da bude uz tebe."
"Ema..."
"Mota se oko tebe svaki Božiji dan i ti to dozvoljavaš. Ti i ja nećemo biti zajedno četiri godine i ko zna, možda te osvoji i budete zajedno!"
"Hej, ne pričaj gluposti!"
"Ne pričam gluposti, pričam istinu!"
"Ema..."
Prišao mi je.
"Ne prilazi mi bezveze sada! Svesna sam svoje, a i tvoje budućnosti."
"Ne, devojko, ti nisi svesna šta govoriš!"
Uhvatim se za glavu, te sednem pokraj prozora, a onda i za stomak i setim se bebe za koju sam mislila da je u meni.
"Ovo neće ići ovako."
"Nego kako?"
"Hajde da ostavimo jedno drugo."
Sarkastično se nasmejao.
"Da li je tebe udarilo nešto u glavu? Alo, devojko! Propatio sam za tobom. Već sam skoro dva meseca bez tebe i boli."
Pričao je povišenim tonom što mi je jako smetalo.
"U redu, ćuti!'
Povisim i ja ton, te i sama shvatim da se sada svađamo.
Naša prva svađa otkako smo zajedno i izgleda da nam ova veza nije uspela.
"Mi nećemo uspeti i zato želim..."
Pogleda me i podigne obrve.
"Zato želim da raskinemo."
Sarkastično se nasmeje.
"U redu, ali ako to želiš, prvo ćeš morati nešto da uradiś."
Priđe mi dovoljno blizu i pogleda me direktno u oči.
"Nećeš se raspitivati o meni, nećeš razmišljati o meni, nećeš me sanjati i nećeš me poželeti."
"Uradiću to."
Govorim, ali u isto vreme ne prestajem da gutam knedle. Približio me je sebi i tačno gledam u njegove usne. Odvojio se od mene i približio se vratima. Zaustavio se i okrenuo se kada je shvatio da je zaboravio nešto.
"Moraš prestati da me voliš."
Progutam knedlu i odgovorim iskreno.
"Ali ja to ne mogu da uradim."
Nasmeši se i izleti iz sobe i shvatim da je ovo naš zadnji susret.
Ustala sam sa kreveta sa kojeg nisam ustala pet dana. Znači, pet dana je prošlo otkako sam raskinula sa Kristijanom. Nije više dolazio u posete, a i zašto bi trebao? Mama mi je pričala i pitala me je zašto sam bila sa onim mangupom Kristijanom, zašto sam otišla iz Smedereva i zašto ovo i zašto ono, a ja sam odgovorila sa jedno glasno i jasno "Vi" i zaćutala, potom su otišli, te sam i ja ostala sama i po ceo dan gledala neke Grčke serije.
Obučem stvari koje mi je ostavila, pogledam se u ogledalo i ugledam neku nesposobnu i ružnu Emu, uzmem punu torbu stvari, te izađem iz sobe i ispred me sačeka policajac, a onda me uzme pod ruku i krenemo.
"Mogu li da popričam nasamo sa njom?"
Upitam kada okrenem glavu prema neočekivanoj osobi, a to je Danica.
"Izvinite, ali..."
"Da li znaš ko je njen otac? Otpustiće te ne uradiš li ono što ti kažem!"
Pustio me je i stao sa strane, a onda sam ja prišla Danici.
"Odakle znaš čime se bavi moj tata?"
"Misliš, bavio? Da se bavi još uvek time, on bi ti odavno napravio otpusnu listu."
Nasmejala se.
"Šta hoćeš?"
"Da razgovaramo oči u oči kao..."
"Ja i ti nismo sestre!"
"O pobogu Ema, naravno da nismo sestre!"
Prevrnula sam očima.
"Da ti poželim srećan put prema zatvoru."
"Danice, nemam vremena za gluposti!"
"Čula sam za Kristijana i tebe."
"Srećna si."
"Zapravo, žao mi je. Mislila sam da će vaša veza uspeti."
"Danice, da ti nisi započela ovu situaciju ništa se od ovog ne bi desilo. Lagala sam za tebe, zahvali se i pusti mene da odležim četiri godine!"
Kažem, te se okrenem i pođem, ali stanem i okrenem se.
"Svejedno, čuvaj ga. Bitniji mi je od bilo čega."
"Hoću."
DANICA POW
Legla sam da spavam zato što me boli stomak. Otvorila sam oči mrzovoljno kada sam čula da neko zvoni i ko god bude ispred vratima, opaliću mu šamar. Uzela sam bademantil preko spavaćice, te izašla iz sobe. Spustila sam se stepenicama, te prišla vratima ne bih li otvorila, a kada to uradim, ugledam neočekivanu osobu ispred njih.
"Kristijane?"
Padne mi njegova glava na moje rame, te ga pridržim i uđe u moju kuću.
"Mrtav si pijan."
"Koliko je lepo biti ponovo sam."
Podigao je glavu i pogledao me, te nesvesno postavio svoje ruke na moj struk.
"Znaš, ružno je biti bivši, ali je jebeno lepo biti svoj nakon toga."
"Stvarno tako misliš? Mislio si tako i kada si raskinuo sa mnom?"
"Ma da."
"Koliko si popio?"
"Zar je bitno? Sve što je ovde najbitnije je to da sam ja ovde i ti si ovde i mi ne idemo nigde."
"Ali ja ti ne trebam."
"Hoću da spavam."
Preskoči ovo što sam rekla i pravi se kao da mu ništa nisam rekla, te prebaci svoju ruku preko mog ramena i uđemo u moju sobu. Pomognem mu da legne na drugu stranu mog kreveta, skinem mu patike, kožnu jaknu, te pođem rukom prema dugmićima od košulje i razmislim malo.
"Šta radiš to?"
Upita me, te proguta knedlu dok mu ja otkopčavam dugme po dugme.
"Malo ćemo da se igramo, ljubavi."
Poljubim ga nežno u obraz, te mu skinem košulju i ugledam svog bivšeg dečka bez košulje po prvi put.
EMA POW
Iako ovde ne postoji ogledalo, iako bih se rado pogledala u ogledalo i pljunula u sebe, izađem iz ćelije sva raščupana i raspala. Ne izlazim iz kreveta već nekoliko nedelja, ne verujem ni da se moja draga majka setila da u svetu postoji četka za kosu.
Stvarno mi malo fali da pljunem u sebe i da se zapitam zašto sam to uradila sebi. Bila bih sa Kristijanom, Danica se ne bi više nikada motala oko njega, možda bih sredila sve sa roditeljima, a možda bi ono malo stvorenje bilo u meni, ali nije i svesna sam toga. Ovo mi je četvrta poseta otkako sam ovde. Više se ne iznenađujem ko mi dolazi u posete. Ni Sara ne dolazi, ali kad ne može Sara, rođena sestra, zašto ne bi Danica, nerođena sestra?
"Stvarno si divna, ali uzaludno dolaziš."
Kažem pre nego što podignem glavu i ugledam Anu, a ne Danicu. Neprimetno se nasmejem sarkastično, te sednem preko puta nje.
"Stvarno lepo iznenađenje."
Uzdahnula je i sela preko puta mene.
"Došla si da me obavestiš o nečemu? Odavno me ne zanima spoljni svet, Ana."
Kažem, te se zapitam u glavi kako ona uopšte zna da sam ovde.
"On ti je rekao da sam ovde? Odgovori mi!"
Povisim ton, te u isto vreme udarim rukama o sto.
"Rekao mi je da ćeš nakon što izađeš iz bolnice biti u zatvoru! Nisam znala da si prevedena! Zašto si je izbola nožem?"
"Zato što mi se može!"
"Lažeš me."
"Misliš da sam zbog nekog drugog razloga? O, naravno da je neki drugi razlog."
"Ne mislim to. Mislim da je uopšte nisi ni izbola. Namerno ovo radiš da bi se Kristijanu osvetila. Samo da znaš, ja ga poznajem godinama i on je pametan. Primetio je da ga lažeš."
"Svi ste vi glupi. Umesto da postanete malo pametniji, vi se opterećujete za moj život!"
"Ema..."
"Ana, ne želim da on pita za mene! Ne želim da pokuša da me izbavi odavde. Da li shvataš?"
Klimnula je glavom.
"Tako treba, a sad idi jer mi je dosta vaših poseta."
Kažem, te ustanem i približim se vratima ne bih li izašla.
"On je ponovo sa Danicom, Ema."
Zatvorim oči dok pokušavam da ne ubacim tu informaciju u moju tupavu glavu.
"Samo ga pozdravi i reci mu da će dobiti šta želi kada se vratim."
"A šta on to želi?"
"Mene."
Kada izađem iz prostorije, brzo me uvedu u neku drugu prostoriju na još neko glupo ispitivanje.
"Gospođice Ema?"
Ugledala sam svog advokata koji je ustao sa stolice na kojoj je sedeo pre nego što sam ušla.
"Gospodine, Vi mi stvarno ne trebate. Umem sama da se branim."
"Hoćeš li da sedneš?"
Razmišljala sam se, ali sam ipak sela iako samo ležim po ceo dan.
"Da li si prvi put u zatvoru?"
"Jesam, ali da nisam upoznala nju, nikada me bih bila ovde."
"Ko je ona?"
"Nema puno toga da se priča o njoj."
"Možeš li mi reći šta se desilo?"
"Mislim da ne."
"Zašto je Kristijan Milošević umešan u ovo?"
Krenula sam da ustanem, ali me je to ime i prezime koje je advokat izgovorio zaustavilo u disanju, hodanju i pričanju, ali morala sam da ostanem jaka.
"Pitajte njega sve što Vas zanima. Ja više nemam reči."
"Branićeš se ćutanjem?"
"Mogu li da idem sada?"
Lagano je lupio šakom o sto, te izašao napolje i pozvao policajca koji me je ubrzo uhvatio pod ruku.
"Pozdravite ga."
"Zašto?"
"Sigurno mu nedostajem."
