Malinar 🔛(2. deo serijala)

Prvi smo na redu

... Jelica...

Od kako sam saznala da sam u drugom stanju živim u oblacima. Borka me drži kao malo vode na dlanu. Ugađa mi preko svake mere. Život mi je kao bajka. Nikada nisam osećala toliko ljubavi oko sebe.

Danilo je divan, pažljivi i iz svakog njegovog poteza može se pročitati samo ljubav. Ponekad se uplašim da je sve ovo samo san i da ću se uskoro probuditi, ali svako moje buđenje je vraćanje u stvarnost koja je bolja od svakog sna.

Danas nosim doznake u školu i započinje moje trudničko bolovanje. Rukom nežno pređem preko stomaka koji je još uvek ravan ko daska.

-Lutko, hoćeš li otvoriti ona pisma? - priđe mi pa poljubi prvo mene pa stomak.

-Ne znam, plašim se toga što ću pročitati. - iskreno mu kažem.

Još uvek držim ruke na stomaku i obećavam toj maloj mrvici da me ništa na svetu osim smrti ne može odvojiti od nje. Svako dete zaslužuje ljubav, pažnju i bezbrižno detinjstvo.

- Hoćeš da damo pisma Borci, neka ih ona pročita. Ako ništa ne menja njihov sadržaj zaboravićemo ih, a ako ima nešto dobro, onda da ih mi čitamo?

- Kukavica sam, jesam, ali sada kada imam vas, mnogo mi je lakše. U pravu si, ako ima želudac za to neka čita. - nemam šta da izgubim.

Znam da bi Borka pojela pisma pre nego što bi dozvolila da se ja ponovo nerviram. Spremim se i odem u školu. Tamo me sačeka direktorka koja se oduševi na vest o trudnoći.

Ostatak dana provedemo sa našim drugarima. Jovana je oduševljena što ćemo zajedno odgajati decu. Mučnine su i dalje prisutne ali pored Milančeta i Danila je nekako lakše. Ugađaju nam u svemu.

Završimo u poslastičarnici Rim. Otkrila sam novu vrstu sladoleda "hiljadu i jedna noć". Mmmm. Jovana i dalje tamani sve što u sebi ima maline, tako da smo se Dača i ja dogovorili da je redovno snabdevamo "crvenim zlatom".

Borku zateknemo u hrpi pisama. Neka je pročitala, neka ne.

- Kako napreduješ? - sa rezervom je Dača pita dok mene steže u zagrljaju davajući mi podršku.

- Nije lako bilo ni njoj. Mislim da su prijatelji napravili veliku grešku ostavljajući ovo sve do sada neotvoreno. - skida naočare i gleda u nas.

Meni srce ubrzano počinje da kuca. Želja da saznam zašto me nikada nije potražila je veća od strah od istine. Znam da će istina biti bolna jer priča uvek ima dve strane. Ili će me boleti njihovo skrivanje ili njeno odustajanje.

Odlučim da ipak sačekam da Borka završi do kraja pa ću se onda suočiti. Odem pod tuš da se opustim. Naravno, od onog momenta kada sam se onesvestila tuširanje uvek započne u paru i završi se vrelo u krevetu.

Danilo je divan. Pošto je prošla sezona radova, ne razdvaja se od mene. Poslove oko hladnjače i izvoza završava dok ja spavam jer je moja potreba za snom postala toliko velika u trudnoći da spavam u proseku po četrnaest, petnaest sati.

Sledećih nekoliko dana bavimo se preuređenjem kuće. Kupovinom novog nameštaja i ostalih sitnica. Jedino što smo preskočili je soba u kojoj će biti beba jer svi kažu da ne valja kupovati stvari unapred.

Nju smo okrečili u nežno zeleno jer ne želimo da znamo pol. Kuća je puna ljudi, što majstora što komšija koji su podolazili iz inostranstva na svoje godišnje odmore. Selo je živnulo, bilo bi lepo da je ovako stalno, da puno dečice trčkara seoskim ulicama. Bilo bi i više đaka i ne bi se gasile škole.

Septembar je počeo, sa njim i moje trudničko bolovanje. Kako su mi objasnili jednom mesečno treba da dostavljam izveštaje od lekara. To mora biti lekar iz valjevskog Doma zdravlja. Spremimo se i odemo da završimo i to.

E, tu nastaje cirkus. Upadnemo nekako u među smenu. Nigde žive duše. Šta da se radi čekamo. Posle nekih dvadesetak minuta pojavi se medicinska sestra. Veoma ljubazno nam objasni da je prva smena završena a da doktor koji radi drugu smenu taj dan ipak neće doći, pa da je najbolje da dođemo sutra.

Na moje pitanje kako ide ta procedura oko izabranog lekara i ko su ti lekari između kojih se bira, dobijem pogled kao da sam u najmanju ruku teški slučaj mentalnog oštećenja mozga!

Kada stojim ispred nje i ne odustajem objasni mi da se u stvari izabrani lekar ne bira, već moraš njegovu medicinsku sestru da moliš da te primi među pacijente! Zemljo Srbijo!

- Kada onda da dođem do tih sestara? - na kraju pitam.

- U ponedeljak u 8:30 ako će te kod doktora Dula, u 9:30 kod doktora Milana ili u 13:30h ako želite kod doktorke Irene, ali ona vam je još u ponedeljak tu, posle je na odmoru, doktor Milan ne radi ponedeljak i po nekada i petak. Eto to je to i ne treba da zakazujete. - okrete se i ode a nas dvoje kao dva retarda stojimo i gledamo se.

- Jebe lud zbunjenog! To je jedino objašnjenje za ovo! Nema mogućnosti da odemo kod nekog privatnog lekara i ovo završimo? - vidim da i njemu smeta to što se prema pacijentima ponašaju kao da su maloumni i da niko ništa ne radi već dolazi da ovde ubije vreme.

-Na žalost ne, ovo je procedura. Ostaje nam jedino da se naoružamo strpljenjem u ponedeljak i čekamo te sestre da nas ubace u sistem.

Vratimo se kući na gozbu. Ručkovi koje Borka priprema su i više od toga. Precizno izbalansiran odnos svega. Verovatno je nabavila kuvar za trudnice i sada redno po danima i mesecima trudnoće sprema hranu. Po nekada se iznenadim odakle joj pojedine namernice kada mi ovde ni prodavnicu nemamo!

Ali kao što Dača kaže, sa Borkom se ne ubeđuj. Uvek gleda da svima bude dobro, ali ako nešto zacrta, za tvoje dobro, nema te sile koja je može odgovoriti.

Uz ručak joj opišemo naše iskustvo sa Domom zdravlja, sestrama, doktorima i administraciom. Samo se nasmeje. Mi je pogledamo belo.

- Samo recite kod kog doktora želite.

- Ja jedino ne bih kod onog što nikad nije tu.

-Nemoj ni kod one što ide na odmor. - javi se Dača.

- Onda Ostaje taj neki Dule.

- Dobro, vi u ponedeljak kod tog Dula a ostalo je moja briga. - reče Borka i mi nastavismo da jedemo.

Ne znam koga je zvala i šta je uradila, ali u ponedeljak kada smo otišli, samo što nam crveni tepih stavili nisu. Ljubazniji nego na bilo kojoj privatnoj klinici, a što se tiče čekanja. Toga nema. Prvi smo na redu!

****
Konačno nastavak. Izvinjavam se što ste čekali. Pao sistem, moj imuni, i nisam bila u stanju ni da dišem a kamoli da pišem. 😉