Malinar 🔛(2. deo serijala)

Mali Malinari

...Jelica...

Poslednji dan škole. Oko mene se širi miris sveže pokošene livade. Ovaj miris koji je meni nov i opijajući ne možeš da ne zavoliš. Dok se deca raduju prestojećem raspustu ja ga se plašim. Sve posle 31. avgusta je neizvesno. Da li će biti mesta u nekoj školi ili ću postati očajna domaćica? Videćemo, to se do zadnjeg dana ne zna.

Danas idem do matične škole. Pričaću sa njom iskreno. Mnogo volim ovaj posao, uvek mogu raditi kod Jovane, ali to nije ono što me ispunjava.

- Dobar dan koleginice, konačno raspust. - obraća mi se kolega fizičar.

- Jeste kolega, deca su na raspustu, za nas tek počinje papirologija. - brdo papira koji se prepisuju na nekoliko mesta bez potrebe, ali ko nas pita. Ćuti i piši. Još ako si tek počeo da radiš u kolektivu, svi gledaju kako da ti natovare i svoje obaveze.

A ti, kao sav zadovoljan i srećan jer imaš posao. Poseban je odnos onih kolega sa stavom "ja sam zaposlen za stalno", oni su najgori. Ne trude se ni malo, svoj posao otaljavaju, a ponižavaju sve što se novo pojavi. Ponekad mi se čini da drugih kvaliteta nemaju pa se vešto kriju iza tog "stalnog" posla.

- Jelice, kako ste? - ljupko lice moje direktorke se ukaza.

- Odlično, evo donela sam dnevnik i knjižice na potpis. Htela sam nešto da Vas pitam. - pokaže mi rukom na kancelariju i ja je pratim.

- Izvolite Jelice sedite. - smestim se preko puta nje i lomim prste. Nekako mi glupo da je pitam. - Slobodno pitaj, ako mogu pomoćiću.

- Znate da se koleginica vraća ranije sa bolovanja. Da li možda znate ima li negde neko mesto, stvarno ne biram.

- Stvarno sam zadovoljna kako radiš sa decom, roditelji te hvale, među nama, koleginica se uplašila za mesto i zato se vraća ranije. Jedino što mogu je da te posavetujem. - progutam suze, jer stvarno me duša boli što mi taj posao izmiče. Ne valja ako ne radiš a još je gore ako radiš svoj posao kako treba.

-Recite, sve će mi koristiti.

- Izvini što sam prešla na ti i što ću zadirati u tvoju privatnost. Imaš li momka, pošto znam da nisi udata?

- Da, živim sa njim.

- Odlično, moj ti je savet da ostaneš u drugom stanju što pre, pre nego ti istekne ugovor. Tako odeš na trudničko, porodiljsko i možda malo negde deteta i Mara će tada u penziju i ti upadaš na njeno mesto. Ne brini oko nas se niko ne otima, ovde dolaze samo oni koji nemaju gde. - razvuče usne u osmeh.

Gledam je i ne verujem. Ideja mi se sviđa iz više razloga. Volim decu, vreme mi je, nikada neću biti mlađa nego što jesam, a i taman bih imala posao. Samo jedna stvar ima koja ne zavisi od mene.

To dete ne može biti samo moje, mora imati i oca, a on treba da se složi sa tim. Razgovaraću sa njim. Ako hoće, hoće, ako ne, pa ne ostaje mi ništa više osim da potražim drugi posao. Zahvalim joj se i kažem da moram razgovarati sa momkom i da mi se ideja sviđa.

Sva radosna se vratim kući. Danilo je naravno u malinama. Pošto do sada nisam mogla da mu se pridružim zbog obaveza oko škole, danas idem. Obučem se lagano zbog velike vrućine, ali opet dovoljno da prekrijem sve delove kože zbog opekotina.

Iznenadi se kada me vidi, kao da me nije video godinama.

- Lutko, čemu mogu da zahvalim za tvoj osmeh. - prilazi i ljubi me.

- Početku raspusta i predlogu moje direktorke. - kačim se na njegov vrat. Obožavam kada je ovako spontan.

- Onda moram častiti tu tvoju direktorku. Vratila ti je osmeh posle dugo vremena.

- Nisam sigurna, da li će ti se svideti njen predlog.

- Ako ti je rekla da me ostaviš, ne slušaj je. Sve ostalo mi odgovara! - Kako posle da ga ne volim, sav je divan.

- Dobro, pričamo večeras, sada se vraćaj poslu, neće se maline same nabrati. - Još jednom ga poljubim i dohvatim gajbicu i pravac vrsta.

Vreme brzo prolazi jer njegovi berači su vesela neka skupina. Zabavno ih je slušati, puni su dogodovština. Kada završimo, Danilo me vrati kući zajedno popijemo kafu i on ode u hladnjaču. Rekla sam mu da ću mu reći šta mi je direktorka predložila večeras kada dođe.

Treba mi priprema ili ne. Ma šta je meni, to je Danilo, sa njim bar mogu da razgovaram o svemu i svačemu. Do sada sam ga baš zavolela, a život pored njega je prosto divan.

- Lutko, jel ti nije teško da skuvaš kafu, baš sam se umorio? - gledam u njegovo preplanulo lice i telo i mislim da trenutno nema toga što ne bih uradila za njega.

- Naravno da nije, sve za tebe. - skuvam kafu i iznesem kolače. Sednem tako da mogu da vidim njegovu reakciju.

-Šta te to obradovalo danas?

-Znaš danima razmišljam o nečemu, ali nisam te nikada pitala.

- Lutko moja, pitaj šta god želiš. Pa bar mi možemo lepo da pričamo.

- Da li bi voleo da imamo decu? - bubnem bez uvoda, pa šta bude.

- Lutko, samo sam čekao da pitaš, da je samo do mene do sada bi već bila trudna. Želiš to?

-Naravno da želim, samo sam se plašila da te pitam do sada.

- Nemoj Lutko moja nikada da ćutiš, uvek reci šta želiš. Ja ću uvek sve razumeti. Možda će nam se mišljenja ponekad razlikovati ali uvek postoji kompromis. Volim te! - u glavi mi se zavrti od njegovih reči.

- Divan si, volim i ja tebe. - sedimo tako i samo se gledamo. Iznenadili smo jedno drugo.

Iako se naša osećanja vide sa sto kilometara, nekako je teško prevaliti ih preko usana. Valjda je ovo vreme lažljivo, sve se lako kaže, reč je jeftina. Samim tim teško mi je da tako nešto prevalim preko jezika i da postane bezvredno kao i mnoge reči koje se izgovaraju.

Naše "volim te" nije olako izgovoreno, iza njega stoje jaka osećanja. Sada kada planiram porodicu sa njim jasna mi je njena jačina.

- Jelice, dušo, hoćeš li ti samo tako sedeti ili idem gore da poradimo na malim malinarima. - njegove reči me raspamete i sada sam sigurna da sam našla čoveka svog života.