Malinar 🔛(2. deo serijala)

Strah

... Jelica....

Kada je na parkingu krenuo prema meni uhvatila me panika. U njegovim očima videla sam požudu. Međutim kada je nežno spustio usne na moje panika je nestala, ali njegovim pokušajem da produbi poljubac paniku je zamenio strah.

Onaj stvari iskonski strah od bola. Bol kog se ja plašim je fizički. Odgurnem ga i pobegnem. "Beži kukavice beži! Momak te je samo poljubio a ti paničiš." Strah od muškog dodira je prevladao razum. Svideo mi se Danilo. Ne samo fizički, privukao me ceo paket.

Njegovo ponašanje me iznenadilo. Od svih onih, da ne kažem ništa ružno, "slobodnih" devojaka on se odlučio za mene. Plesao sa mnom kao da sam od porcelana. Njegove oči gledale su samo mene. Osećala sam se posebno.

Sada sam zbog svog straha i samopouzdanja odgurnula šansu da se sastavim. Odvezem se kući i rešim da ću sve ispraviti. Ubrzo utonem u san. Želela sam da me u snovima sačeka on, ali sasvim suprotno. Dočekala me moja osmogodišnja noćna mora.

Moje venčanje, unosi me u kuću. Srećni, sa usnama priljubljenim u strasni poljubac. Zabavljali smo se četiri godine. Strpljivo smo čekali prvu bračnu noć. Evo je konačno.

Strpljivo otkopčava niz dugmića moje bele venčanice. Njegovi prsti prže kožu koja je svakog momenta sve otkrivenija. Polako sa svakim dugmetom njegove usne ostavljaju sitan poljubac na mojim leđima.

Brdo materijala kliza niz moje bokove i moja venčanice je na podu. Prolazi ispred mene i odmerava moju figuru u negližeu. Drhtavim prstima petljam oko njegove kravate. Svakog momenta naše nestrpljenje raste.

Revanširam se sitnim poljupcima za svako dugme njegove košulje. Dlačice sa njegovih grudi golicaju moj nos. Skidam mu košulju i nastavljam dalje otkopčavajući njegov kaiš. Njegove pantalone se rožu preko jakih butina.

Oboje smo goli i u sobi vazduha skoro da nema. Nežno me obara na krevet i ljubi svaki deo mog tela. Opuštam se i željno iščekujem momenat kada će naša tela postati jedno. Poljupci mu postaju grublji, dodiri sve teži.

-Ne mogu više, moram da te imam! - uzvikuje.

Bojim se, strah polako obuzima svaku poru mog tela. Onaj nežni i pažljivi momak koji mi je u svemu udovoljavao pretvara se u zver.
Ni malo nežno razdvoji moja kolena.

- Mala, malo će da zaboli, ali proćiće. - dok to govori u očima mu vidim ludačku želju za mojim telom.

Dok sebe smirujem i ubeđujem da će sve biti u redu osetim da je već na ulazu. Refleksno pokušam da skupim kolena, ali ne uspevam. Oštar bol me opomene da je počelo. Vrisnem i pokušam da se izvučem.

Umesto da popusti zapne. Još jače zaboli. Trudim se da se ne onesvestim. Izvadi ga napolje. Opsuje.

- Ti kao da si zacementirana! - bol ne popušta. Boli sve jače. Osećam toplu tečnost koja polako curi.

Nasrne na mene, jednim snažnim potezom se zakuca do vrha. Vrisnem. Toliku bol nikada nisam osetila. Molim ga da stane, vrištim. Ne čuje me, divljačkim tempom nastavlja.

Moje telo ne može da podnese toliku količinu bola. Vrisak i onda tama. Ne osećam ništa, ne vidim ništa, ne čujem ništa. Crnilo, mrak, smrt. To je to.

Trgnem se iz sna. Mokra od znoja. Iznova preživljavam košmar. Nije to običan košmar, onaj koji samo sanjate i posle buđenja zaboravite.

Ovo je onaj košmar koji nastaje posle stvarnog događaja i od čijih posledica ne možete da pobegnete. Baš kao što ni ja nisam mogla.

Ustanem i zapalim cigaretu. San mi više na oči dolaziti neće. Odlučim da je dosta! Prvi put posle osam godina rešim da ponovo prođem kroz sve što se dešavalo posle tog događaja.

Probudila, tačnije osvestila sam se u bolničkoj sobi. Bila sam sama. Sa strahom sam pomerila bolnički čaršav. Osim zavoja za koje mi nije lako otkriti gde počinju, a gde završavaju ne vidim ništa.

Osećam se kao da jašem bure. Karlica mi je razdvojena. Dole osećam samo blago peckanje. Setim se svega i suze krenu da se slivaju u potocima. Gorčina mi zaposedne srce. Uhvatim se za glavu. Zar je to moralo da se dogodi baš meni.

Jesam li ja rođena sa greškom? Jesam li jedina žena koja posle najbitnijeg dana završi u bolnici ponižena i povređena? Zar ni mrvica sreće na ovom svetu nije rezervisana za mene?

Ko zna koliko vremena je prošlo, koliko suza sam prolila žaleći sebe i proklinjući sudbinu što mi je dozvolila da preživim. Vrata sobe se otvaraju. Na njima se pojavljuje moja majka. Ako se TO može tako zvati.

-Sramoto jedna, ništa u životu ne možeš da uradiš kako treba. Ceo grad nam se smeje. "Ćerka im u braku bila celih 12 sati". - stoji, mlati papirima, baci ih na natkasnu i ode.

Zabolelo me, jako. Moja majka me je odbacila sada kada mi je neophodna njena uteha. Kako ovo da preživim? Skamenjena gledam papire. Sporazumni razvod braka. Svi moji mladalački snovi izleću kroz prozor nošeni daškom bolničkog ustajalog vazduha.

Sestra i doktor ulaze u sobu. Doktor pokušava da unese vedrinu u sobu dok me sestra gleda očima punim sažaljenja.

-Kako se osećaš? - slegnem ramenima. Niko mi u životu nije postavio teže pitanje. Jadno, bedno, kao ona krpa pačvara od koju obrišu noge i bace je bez imalo kajanja. Prazna sam. Ljuštura, napuštena puževa kućica, suva stara zmijska koža...

-Hajde, osmeh na lice. Ti si prelepa mlada dama. Uz to potpuno si zdrava. Peh se desio, nekoliko končića ništa strašno. Biće to sve u redu. - zaplačem i ispustim papire. Verovatno ih je sestra pokupila jer čujem da šušte i da zovem doktora.

On opsuje. Pošalje sestru po nešto.

-Hej, nemoj. Nisi ti kriva, prirodno je himen bio tvrd. Hirurški smo to sredili, više nećeš imati problem. A što se ovoga tiče, - pokaza papir, - bolje što se sada desilo. Popij ovu tabletu. To je za dan posle. Da te ništa ne veže za ovog gada. Izvini što to kažem, ali tako je.

Popijem tabletu, potpišem otpusnu listu, pozovem Jovanu da dođe po mene. Kući nisam išla mesec dana. Nigde, osim kod Tome psihijatra koji me je vratio u normalu.

Za svo to vreme Jovana je bila moja podrška. Sredila papire za razvod, upisala me na fakultet i bila moj oslonac. Od tog nemilog događaja prošlo je osam godina. Nikada nisam imala želju da se prepustim i sa nekim podelim postelju.

Nikada, do sinoć.... Zato sam i pobegla. Uplašila me želja u njegovim očima. Ali više od njegove želje prepala me moja.

Nema više bežanja!