Ponovno rođenje-1.knjiga serijala "Ponovno"

"UVOD"

DAMIR

2004. godina, Nemačka

"Ne mogu više da izdržim ovde, moram da se vratim u Srbiju!"

Govorim Momiru. Odjednom sam uzrujan.

"Zašto?"

Ravnodušno me upita on.

"Gušim se ovde, ja ovde jednostavno ne pripadam!"

"Kako ne pripadaš, pa ovde si već 20 godina! Koji ti je kurac, jebote?!"

Iznervirano će on.

"Tebi je možda ova Nemačka super, vidim sav si se stopio sa njima ali ja ne mogu. Zvaću oca da mi sredi povratak. Sigurno ima još uvek prijatelje koji mi mogu pomoći da se smestim. Hoćeš li sa mnom?"

"Ne, znaš da ne želim tamo da se vratim!"

Gledam u Momira a nekako ga i razumem. Otkako smo došli kod tetke ovde u Nemačku, što je bilo pre tačno 18 godina, nismo se nijednom osvrnuli na to odakle smo i gde nam je domovina. Otac nam je sa najstarijim bratom u Čikagu i viđamo se samo s'vremena na vreme. Mi ne ličimo ni na kakvu porodicu. Jedina porodica za koju znam je tetka Radmila kojoj nas je otac predao na čuvanje i odgajanje. Ona je bila sama, neudata, nije imala dece i bez reči nas je prihvatila, učinila sve i izvela nas na pravi put. Ja sam se odmalena izdvajao i nikako nisam mogao da se uklopim ovde. Takva je moja karma.

"Hajde Momire, pomozi da se spakujem i pusti me da idem, molim te!"

Nedelju dana kasnije... Beograd

Hodam Bulevarom kralja Aleksandra i još uvek ne verujem da sam tu. Konačno sam svoj na svome. Tu sam posle toliko godina a osećam se kao da nikad nisam ni odlazio. Sredina aprila je i još uvek je prohladno al neka, meni ništa ne smeta. Šetam, udišem ovaj smog Beograda i smeškam se izlozima. Verovatno će neko pomisliti da sam odlepio, al nije me briga! Ne znaju me, ne mogu da mi sude.
Otac mi je iz Amerike pomogao tako što mi je njegov prijatelj Sale (tada sam prvi put video čoveka), brzinom svetlosti kupio stan i to u samom centru grada. Jedva sam uspeo Saleta da nagovorim da mi ga odmah zameni, jer alo, centar grada i ja?! Ma hajde...nikako...
Eh tata, tata, koliko se mi ustvari ne poznajemo.
Uzeo sam jedan od 52m kvadratnih na periferiji Zvezdare, blizu mi je stan Bulevara i redovno izlazim u šetnje. Naravno da imam i auto koji sam dobio u paketu sa stanom, al on mi je još uvek u garaži. Nov novcijat. Sav sam u mislima, imam brdo ideja jer ne volim da gubim vreme i džabalebarim. Dolazim do broja 244, nova zgrada mi se smeška, ulazim da pogledam prostor koji mi je opet Sale preporučio. Rešen sam da otvorim par menjačnica, jer sam uvek bio dobar sa parama. Pošto sam već bio kefalo u porodici, vreme je da unovčim svoj mozak.

Dva meseca kasnije...

Sedim u kancelariji, gledam pravo na ulicu gde sve vrvi od života. Osećam se zadovoljno, moje dve menjačnice solidno rade. Imam mali broj zaposlenih ali svi su mladi ljudi i svi su fini, što mi je bilo jako bitno za rad sa ljudima. Najviše vremena provodim ovde na Bulevaru, u kancelariji koja više liči na sobu u  bolnici nego na poslovni prostor vlasnika al istina je da se uopšte nisam ni trudio da je sredim.
Ovde radim sve poslove, ugovaranja, administracije, brojanje para, ugovaranje sa firmama i rad sa strankama. Dve devojke koje rade ovde čuva neki Saletov pajtos.
Sa jednom tj.sa Aleksandrom sam se odmah skontao, čim sam je zaposlio rekla mi je da je zovem Cica, jer se samo tako odaziva. Mnogo je slatka, brza na jeziku ali odmah sam je prepoznao kao prijatelja. Uopšte me nije ni fizički ni emotivno privukla iako je stvarno riba plave kose i plavih očiju. Otkad sam došao nisam bio sa devojkom, ne mogu reći da mi ne nedostaje seks al ja nisam osoba za za jednu noć. Uskoro ću se pozabaviti time.
Joj Momir da me čuje, ubio bi me od zajebavanja. On ne može bez one stvari ni dana.
Druga devojka, Jelena je Cicina suprotnost. Punačka je i niska ali ima lepe crte lica i lepo se nosi. Mnogo je stidljiva i nekad kad je ona u smeni ne progovorimo više od 2,3 reči.
Čujem Cicin glas i vidim da je vreme za primopredaju smene:

"Damire, ja moram da idem. Jela je došla, čeka me drugarica ispred, moramo do škole!"

"Važi, ćao Ciki."

Otpozdravljam al je i dalje čujem kako priča.

"Minice, hajde da te upoznam sa šefom, znaš kako je sladak. Da nemam Miloša odavno bih ga zaskočila!" 

Ova devojka je šou program i zato je obožavam. Odlučim da namerno izađem da vidim kome me hvali. Vidim senku na ulici koja počinje da se udaljava, e baš nećeš sad pobeći mala.

"Stanite, devojke!"

Okreću se obe u sekundi a ja ostanem bez teksta! Devojka je prelepa, kao da sam je pincetom tražio.
Šta sad da radim?!
Kao da sam trenutno zaboravio da dišem.
Gledamo se netremice dok Cica preuzima stvar u svoje ruke.

"Damire, ovo je Mina, moja najbolja drugarica."

Ona malo gleda u mene, malo spušta pogled i šapuće stidljivo "Mina" i pruža mi ruku. Jao, slatkica mala, sad ću malo da je zezam.

"Ja sam Damir, njen najbolji šef koga još nije kresnula!" 

Smeškam se i gledam je kako crveni. Usput obuhvatim ceo njen izgled, niža je od mene sigurno 20 cm, nije ni mršava, ni debela, izgleda baš onako kako volim, popunjeno na pravim mestima. Totalno obična devojka, crne ravne kose do ramena, tamnih prodornih očiju i punih crvenih usnica. Nosi čak i naočari. Uh...
Dok sam ja u mislima, njih dve polako odlaze.

"Ćaos!"

Viču obe u glas i mašu mi.
Ja i dalje stojim na istom mestu i pitam se da li je moguće da sam se upravo zaljubio?!