𖧹|１|𖧹

Da smo hteli, mogli smo biti savršen balans između lepote i pakla, ali moj haos se nije pronašao u njegovom miru.

Pre četiri godine desio se susret koji mi je potpuno promenio način života, a moj život stavio na kocku.
Kišovito jesenje veče. Zgrade i ulice su gorele, u njima sam izgubila porodicu.
Na stotine ljudi je bežalo kako bi se izvuklo iz nailazeće smrti, još na stotine ljudi je pucalo.
Ne znam zašto, ne znam šta se tačno dogodilo.
Ličilo je na manju repliku rata.

Već sam uspela pobeći iz tog haosa, nešto me je navelo da se vratim, želela sam proveriti da li je neko tamo još uvek živ. I oni koji su pucali, i oni koji su bili upucani, samo su ležali poređani u sopstvenoj krvi. Ulice su se utišale, jedino sam mogla čuti kapi kiše kako se odbijaju o rasute metkove i slupana kola.
Jedini ko je preživeo bio je jedan od naoružanih ljudi. Nešto stariji momak koji je dublje disao naslonjem na zid držeći ruku na svojoj rani.
Govorio mi je tragediji. Obećao je da je samo pokušavao da zaštiti sebe i svog partnera.

Možda sam plakala, možda su to samo bile kapi kiše koje su se slivale niz moje lice.

Opet, izgubila sam sve, nisam znala kako da se nosim sa time, ali nisam želela da okrenem leđa.
Zatvorila sam mu ranu kako ne bi iskrvario.
Da nisam, nestao bi.
Da nisam, izgubila bih sve.
Nije umeo da objasni čitavu priču. Bilo je strano za njega koliko i za mene.

Nakon tog dana je on bio prvi ko se brinuo o meni u svakom polju.
Bila sam primorana da se preselim na drugi kraj grada i ostavim sve to iza sebe.
Zaposlila sam se u njegovu kompaniju još tada, brišemo ljude otrovom koji smo nazvali DT-nula.

𝗕𝗘𝗟𝗔𝗧𝗥𝗜𝗞𝗦

_______________

Žanr : drama | akcioni | triler | ljubavni|naučna fantastika

|unutrašnji monolog|
*didaskalije*

|DT0|