Prolog

Izdignuću se poput feniksa iz pepela.

Dok ga gledam ostajem bez daha, utonem mu u zagrljaj, onaj zaštitnički.

Dok je ležala na mojim grudima u mojoj sobi, grlio sam je kao da sutra ne postoji, grlio sam je kao da mi je nešto najvrednije na svetu. A ona nije moja, ni ja nisam njen. Njena glava tako je spokojno ležala na mojim grudima kao da je našla svoj mir i sreću. A ja sam bio daleko od toga.

Toliko je glasova bilo u mojoj glavi, a samo jedan je bio dovoljan da me ućutka. Par reči, zagrljaj i jedan osmeh.

Jedna je od retkih, divna je i svoja, tako savršena i privlačna a meni tako daleka. Nisam smeo da je dodirnem.

Koliko sam ga samo zavolela, do kostiju me boli taj neuzvraćeni osećaj.