Prolog

Probudila sam se pre njega i umorno podigla glavu sa njegovih prsa, zastala sam, osmotrila njegovu ruku kako je posegnula za mojom, nekim nesvesnim pokretom. Ja sam se samo nasmešila.

Prilepio ju je uz svoje grudi, mogla sam da čujem otkucaje njegovog srca. Bilo je mirno.

Želela sam da znam o čemu li sad ovako miran sanja. Sanja li uopšte?

Ponovo sam zatvorila oči, htela sam čvršće da ga zagrlim nego što do sada jesam. Nisam to uradila.

Nisam znala kako da ga probudim, a da ne učinim nešto pogrešno. Ne znam da li bih radije volela da mu čujem glas ili da izvučem maksimum iz tog trena pored njega i još malo ga posmatram.

Tišina je delovala intimno, skoro nestvarno, da sam pomislila da sanjam. Bilo je obično, a opet tako lepo.
Nežno sam prstima prešla preko njegovih usana, njegovu ruku koja je bila na mojoj poljubila sam i smestila glavu pokraj nje.

To je bilo sve što sam mogla da učinim, a da mu pokažem da znači i da mi je ovaj trenutak bio važan.

Privukao me bliže kao da je želeo da zađem u njegovu kožu, čvršće me držao i nežno poljubio moje teme. Požalio se zatim svojim neodoljivo-privlačnim jutarnjim glasom da se davi mojom kosom zbog čega sam je pomakla sa njegovog lica. Nasmejali smo se.

I tako je moja tišina nestala.

Ali sam tada znala, zasijala je iskra sreće i on je to osetio.

Nisam se usudila da se maknem, svaki pokret maknuo bi me od njega ili bih ga možda time nagovorila da ustane, a to nisam htela, htela sam da ostane. Bio je miran, sve je bilo toplo iako je vatra u kaminu utihnula odavno. Pitala sam se da li su mu oči zatvorene ili me ipak posmatra.

Razmišljala sam, a moje su se misli od tišine isuviše glasno čule da sam mislila da ih i on može čuti. Otvorila sam oči i pogledom osmotrila njegovu bradu, poželela sam prstima da prođem po njoj ne bih li je upamtila nikada mu nisam takla lice misleći da je ono svetinja za mene.